Последњих пар дана већина је рекла свој став поводом нефинансирања Петнице од стране државе. Проблем није нов, али је очито дошла коса до камена. О ставу „демократске и проевропске“ власт у последњој деценији, довољно је рекла управа ИСП у свом саопштењу. Не желим да пишем о томе колико мени лично значи Петница, мало тога могу рећи што већ није написао Милош Филиповић.
Једна ми је ствар јасна и мучи ме већ годинама - чињеница да држава нема идеју. Током четврте године студија, већ након пада Милошевића, био сам члан Комисије за уписну политику Београдског универзитета. Ректор је била Марија Богдановић, а више се не сећам да ли је Ђинђић био жив (и председник владе) или га је већ заменио Живковић или Коштуница. Потпуно је небитно, јер су сви урадили исто на плану стратегије развоја Србије - ништа. Елем, треба да одлучимо да ли ћемо прихватити предлоге факултета за број бруцоша наредне школске године или ћемо донети неке измене. Правни факултет, чији највећи амфитеатар има 400 места, тражио је да се одобри упис 700 буџетских и 1100 самофинансирајућих студената (ових се цифара сећам савршено). Други факултети су предали податке о својој површини и броју наставника, те је на основу тога одређивана уписна квота (према идеји ректора Богдановићеве). На то сам се ја побунио - ако је Медицински факултет писао читав Клинички центар у своју површину, они (пре него Правни) могу да упишу на хиљаде студената. Моје питање је било - шта ће нама толики лекари за 6 година.
Прво, бесмислено је рећи „па, већина неће завршити“, јер зашто их онда уписујемо. Друго, питам ја ректора
-„Да ли сте тражили од Владе стратегију развоја у наредној деценији, на основу које бисмо могли да закључимо колико стручњака ког профила ће нам требати за 4, 5 или 6 година?“
-„Па, не постоји таква стратегија“, одговорила је, прилично зачуђена мојом наивношћу „зар сам, побогу, очекивао да такав документ постоји, а да би (чак и да постоји) био доступан универзитетима“.
-„Добро, а да ли је неко контактирао Тржиште рада, да видимо макар каква је ситуација данас“
-„Па знате, ми смо њима писали пре пола године, и они нам још нису одговорили“ (у преводу „ко нас бип-бип“)
Од тада је прошло преко 5 година, и још увек држава не зна шта би са собом. Знамо да КркоДеда треба да за своја 2-2,5 посланика добије да пензије буду 70% од плате - највише у Европи, али не знамо шта бисмо радили са студентима. Заправо, не знамо шта бисмо радили ни са онима који дипломирају, јер уместо да их запослимо, повећавамо старосни праг за пензију. Последично, не знамо шта бисмо са студентима, па на крају ни са онима који би постали студенти. Тибор Јона лепо објашњава логику коју следи држава - шта ће нам паметни људи, доста је један који је направио клинику у Лесковцу, али је битније прославити Палмину славу или довести Цецу да поје за „Српску Нову годину“.
Дана Поповић је поводом формирања текуће владе написала у Политици:
О економском програму ЗЕС-а Цветковић је, између осталог, рекао: „Већа запосленост, бржи развој и бољи стандард грађана…”. То је било лепо речено, разумели смо, али то у преводу значи – „ми вама грађанима желимо све најбоље!”. То знамо, хвала, али сада лепо да чујемо како ће се то урадити.
Слично је и у науци, односно са научницима: наслушали смо се прича „даћемо све од себе да вратимо млате научнике из белога света“. Па хајде онда, дајте све од себе, урадите и нешто конкретно. И спречите нас да одемо, немојте нас само враћати. Али тако што ћете нам дати разлог више за останак, а не тако што ћете нас обогаљити одузимањем пара од универзитета и Петнице.