Календари и време у грађанској употреби

Може се чути да се 13. јануара дочекује „православна“ или „српска“ нова година, или да се 7. јануара слави „православни“ Божић, те да Грци славе „католички“ Божић, 25. децембра. Ниједна од ових теза није тачна, али ме је њихова честа употреба навела да напишем овај текст о календарима и времену уопште. О мањим јединицама од дана можете прочитати на страни „Мерне јединице“. Овде ће бити речи махом о тзв. западним календарима, а укратко ћу описати и кинески и арапски календар.

Средње (грађанско) време

Ритам људског живота, као и живота осталих бића на Земљи, везан је превасходно за циклус дана и ноћи. Међутим, људи имају потребу и за поделом дана на мање временске јединице. Вавилонци су сматрали број 12 савршеним (јер је дељив са 2, 3 и 4; отуд и 12 хороскопских знакова, мада има 13 сазвежђа на еклиптици), па су дан и ноћ поделили на по 12 делова (следећи тако савршен број је очигледно 60, који је дељив још и са 5, па зато 1 сат има 60 минута, а овај 60 секунди). Ови делови су зависили од дужине саме обданице, односно ноћи. Када је отпочео „ноћни“ живот, јавила се и потреба да дневни и ноћни сати буду исте дужине, па смо тако добили 24-часовни дан.

Услед потребе за већом прецизношћу поставило се прво питање који ће се дан користити. Два су основна дана: сунчани (соларни, синодички) и звездани (сидерички). Дужине ових дана се разликују због земљине револуције. Наравно, како је становницима Земље живот много тешње везан за Сунце, одабрана је дужина сидеричког дана. Међутим, Земља се око Сунца брже креће када му је ближе, тј. у перихелу, тако да ни сви соларни дани нису исте дужине. Осим тога, дужина дана се мења и у зависности од нагиба Земљине еклиптике. Зато је као арбитрарна јединица одабран средњи тропски соларни дан.

Следећа зачкољица која се јавила у вези је са дефиницијом соларног дана као раздобља између две узастопне горње Сунчеве кулминације, па би према овој дефиницији дан започињао у подне. Зато је уведено грађанско време, код кога је дан исте дужине као и код средњег тропског сунчаног дана, али почиње и завршава се доњом кулминацијом Сунца, тј. у поноћ. Међутим, ако се у сваком месту утврђују временске зоне независно од других места, долази до проблема, што је први пут установљено захваљујући путовањима железницом (осим што је овај начин путовања неупоредиво бржи од дотадашњих путовања коњима или запрегама, у то исто време су се појавили и џепни сатови, довољно прецизни да се уочи разлика у локалном времену у различитим железничким станицама). Зато су уведене временске зоне, које су направљене тако да имају приближно 15° по географској дужини, али су најчешће прилагођене државним границама. Све временске зоне исказују се према средњем гриничком времену (Greenwich Mean Time – GMT), па је тако наше, средњоевропско време CET = GMT+1.

Да људи не би преспавали добар део јутра кад одужа дан, уведено је и летње рачунање времена, коме подлеже и GMT, па је направљено и универзално време (UT), које се не мења, како би свима било јасно „када“ се неки догађај збио (што је нарочито важно у астрономији), јер се не прелази истовремено у свим земљама на летње рачунање времена, а неке га земље уопште и не користе. Иначе, код нас се летње рачунање времена уводи тако што последња недеља (дан, не седмица) у марту има 23, а последња недеља у октобру 25 часова.

Од 1929. године, уместо термина „грађанско“, уведен је термин средње време, које се од грађанског разликује само по имену.

Јулијански календар

Јулијански календар потиче из античког Египта. За разлику од неких других цивилизација које су користиле лунарни календар, Египћани су пре свега зависили од плављења Нила које је везано за Земљину револуцију. Првобитни египатски календар имао је 365 дана, али како им је цивилизација била дуговечна, оучили су да година има око 365,25 дана, па су увели да је свака четврта година преступна. Ове измене је прихватио и Гај Јулије Цезар, и применио их уместо дотадашњег римског лунарног календара. Задржао је имена месеци, али је увео да година почиње дотадашњим једанаестим месецом. Наиме, година је почињала у марту, јер тада почиње и пролеће. Тако је осми месец постао десети, а десети дванаести, што се задржало до данас (септембар –децемар = 10. до 12). Овај календар задржао се у употреби код руске и неких сателитских православних цркава, попут српске.

Дакле, „српска“ Нова година није српска, већ јулијанска!

Грегоријански календар

На сабору у Никеји, хришћанска црква је усвојила јулијански календар као важећи, уместо јудејског, желећи да се одрекне и последњег атрибута који би хришћанство чинио „јеврејском сектом“. Мећутим, показало се да јулијански календар жури за сунчевом годином око 1 дан на сваких 128 година, па је тако пролећна равнодневница била 11. марта у XVI веку, а 21. марта 325. године, тј. у време Никејског сабора. Ово разлика не би била од већег значаја, да се није одражавала на слављење Ускрса, који римокатолици славе у недељу после првог пуног месеца после пролећне равнодневнице. У почетку је важио још и услов да ако се поклопи са јеврескем Пасхом, слави се следеће недеље. Због Ускрса је и уочена ова разлика од 10 дана, па је папа Гргур XIII 24. фебруара 1582. године донео следећу наредбу:

1. Од секуларних година (оне дељиве са 100) биће преступне само године дељиве са 400 (1600, 2000. и сл).

2. Да би се надокнадило 10 дана, дан после 4. октобра 1582. године биће 15. октобар.

Католичке земље су овај календар прихватиле одмах, протестантске са задршком, а православне цркве га никада нису признале, али су га православне државе увеле у употребу 1919. године. Немачка, Данска, Холандија и Швајцарска прихватиле су га 1. марта 1700, а Енглеска 2. септембра 1752. У овим земљама прескочено је 11 дана, јер је 1700. била преступна по јулијанском, а проста по грегоријанском календару.

Тако су Шекспир и Сервантес умрли истог датума – 23. априла 1616, али не и истог дана, Сервантес је умро 10 дана пре Шекспира.

Ако користите Линукс, откуцајте у конзоли cal 9 1752 и видећете енглески календар септембра 1752.

Руси и сателитске цркве славе Божић 25. децембра, а Нову годину дочекују 31. децембра, али по јулијанском календару, што се (за Божић) поклапало са 6. јануаром у XIX веку, 7. јануаром у XX и XXI, а у XXII веку поклапаће се са 8. јануаром по грегоријанском календару који је у државној употреби.

Трпковић-Миланковићев календар

Након што су и православне државе прихватиле Грегоријански календар, православне цркве су одлучиле да направе договор о реформи јулијанског календара, али тако да нови календар не буде грегоријански – „папски“, већ да буде бољи од њега. О реформи календара расправљало се на Свеправославном конгресу у Истамбулу 1923, где су нашу цркву представљали митрополит (касније патријарх) Гаврило Дожић, и Милутин Миланковић, професор Београдског универзитета. Они су предложили календар који је осмислио Максим Трпковић, професор математике у средњим школама у Пироту и Београду. По њему

од сваких 9 секуларних година, преступне су 2.

Приметимо да су у грегоријанском календару преступне 2 од 8 секуларних година. Дакле, разлика је у једном дану на 900 година. У Истамбулу је на конгресу један од захтева био да се нови календар што дуже поклапа са државним (тј. грегоријанским), па је Миланковић допунио Трпковићев предлог.

Преступне су године којима се завршава век који при дељењу са 9 даје остатак 2 или 6.

Тако би се календари поклапали до 2800, која би била преступна по грегоријанском, али не и по ТМ календару, па би разлика нестала 2900.

Касније је Миланковић у свим својим делима певао славопојке свом генијалном календару и трудио се да што више умањи допринос Максима Трпковића, тако да се данас овај календар најчешће назива „Миланковићевим“.

Овај календар је усвојен, чиме је постао „православни“, али како су православне цркве аутохотне, он није и обавезујући. Тако овај календар примењује већина православних цркава укључујући и грчку, па се православни Божић поклапа са са католичким и протестантским. Међутим, конгресу нису присуствовали представници руске православне цркве, нити су прихварили овај календар, па га није поела примењивати ни српска православна црква (као вечити руски полтрон) иако је у питању управо предлог наше делегације. Зато ми и не славимо православну Нову годину, ни православни Божић.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

2 + 6 =