Париз

Други викенд
1. Видео пар шездесетогодишњака, шетају и држе се за руке. Можда их је видео и Ханеке.


2. Стоје три типа испред неког улаза. Један се поздравља, и љуби ову двојицу нежно у образ. Мислим се "шта се љубе ту ко неки педери". Погледам горе, и видим натпис "Centre LGBT français".
3. Нећу више сматрати сељацима људе који наручују експресо. То су фина господа која говоре француски.
4. Таман сам запамтио да се s као последње слово не чита, кад дође станица Jaures и са разгласа се чује ЖореС! Ја мислим да они толико уживају у зајебавању странаца, да им не пада тешко ни то што се сами убијају да науче свој језик.
4.Нађох коначно швепс који могу да пијем. Agrum'.
5. Видео сам две ствари за које сам мислио да могу да се десе само мени. Прво, неки дебели кренуо да прелази пешачки на црвено светло (то редовно раде, брзо сам се адаптирао). Међутим, ауто се залетео, и свирао му, мамлаз се уплашио, одскочио уназад, и оборио бициклисту. А друго, момак улази у метро, и у том тренутку му мобилни упада између метроа и платформе. Момак је изашао, сачекао да воз оде, легао на платформу, и извукао неоштећен мобилни. Нисам проверавао, али претпостављам да није ајфон, он се огребе ако падне на јастук.
6. Купујем карту за воз од града до аеродрома. Торба ми је тешка, па сам сав пртљаг спустио док сам чекао да двоје испред мене заврше. Онда сам пришао апарату, купио карте и окрећем се да узмем пртљаг, кад притрчава лик из обезбеђења и почиње да се дере на сав глас. Рекох "извињавам се, не говорим француски". Онда прилази неки човек који је ту стајао да ми објасни да не смем да остављам пртљаг без надзора. Рекох, био сам на два корака од тог пртљага. Да али блаблабла... Мислим се, мајке вам га параноичне, па јел' вам ја личим на Алжирца или Талибана.
7. На аеродрому, док чекају на полетање, људи свирају на пијанинима. И то одлично свирају.

Дан трећи
1. Никако да се навикнем да се светло у француским купатилима пали у купатилима
2. Црнци све сувенире продају "half-price". Мислим да ни они сами не знају у односу на шта.
3. Питају ме знам ли енглески, па да потпишем неку донацију за нешто. Ја бре нисам дао паре ни за сигурну женску кућу (мада сам обећао да хоћу, чим почнем да бијем жену).
4. Оно што ми се највише свидело у Бечу, понавља се у Паризу. Паркови су максимално искоришћени. Од боћања до фудбала, људи су у парковима који су фантастично сређени, и уживају.
5. Да би се изашло са станице приградског воза, треба ти иста карта са којом си ушао. Ко се шверцовао да уђе, мора да се шверцује и да изађе. Иза мене их се прошверцовало бар четворо.
6. Седе на ладан бетон без пардона. А ја не могу да их упозорим, не знам како се каже на француском "мојне на тонбе".
7. О самоубицо, зашто баш данас?

Дан други
1. Црнац на хармоници свира Каћушу
2. Књиге од 0,20 до 2 €, да бираш. Нисам купио ниједну, џаба ми кад не знам језик.
3. Мада, није да не знам. Успео сам сваки пут да објасним шта ми треба на француском. И да ме разумеју. Коље ме што кад ми онда објасне, не разумем ништа.
4. Набасао на Berlitz. Можда баш на онај у коме је рикардо учио руски.
5. Миш се прошетао испред мене док сам чекао метро. Нисам стигао да га фотографишем.
6. Quai није алтернативни спелинг реке Квај на француском. Чита се кеј. И јесте кеј.

Дан први.

1. На станици приградског воза стоје људи у униформама који, кад почне да пишти воз у знак скорог затварања врата, стану свако испред по једних врата, рашире руке и гласно говоре „Врата се затварају!“ Мени прво било чудно, али после сам видео да људи трчећи ускачу у воз и поред ових чувара раширених руку, и поред звучног сигнала. Заправо, видео сам једног Азијату. Мора да му је неки предак био камиказа.
2. Белци су у Паризу убедљива мањина. Но, сами су хтели да буду колонијална сила, сад је на снази милошевићевска парола „Сви Французи и сви грађани француске сфере утицаја у једној држави“.
3. Две рибе се возају уоколо лимузином и вришре на сав глас кроз кровни прозор. Видео их трипут. Не знам јесу ли киднаповане, или су само Американке.
4. Видим саму девојку како фотографише Ајфелов торањ. Приђем и уљудно питам „Parlez-vous anglais?“. Каже no. Ја се ту упнем из петних жила да срочим на француском питање да је фотографишем испед торња и да она фотографише мене. Пошто је разумела шта хоћу, каже „Yes, why not, great idea“. Заправо, она не зна ни толико француског да би разумела да сам је питао зна ли енглески.
5. Прилази ми девојка и почиње „Excusez-moi, monsineur…“ и свашта ми нешто наприча, док сам стигао да је зауставим и да кажем да француски разумем врло мало, а поготово кад неко прича тако брзо. Онда смо прешли на енглески, па ме је питала како да дође до некле. Знао сам одговор, дакле већ делим савете по Паризу. У сваком случају, импонује што није мислила да сам неки погубљени страни туриста. Мада је то можда и због тога што нисам у рукама држао мапу (јер сам је ретко вадио него сам само базао уоколо).
6. Док сам прелазио са једне линије метроа на другу, у ходнику стоји гомила људи и држе нешто у рукама. Труде се да изгледају оштро. Није ми било баш свеједно, и покушао сам да прођем између њих не гледајући их. Онда ми је један препречио пут. Заправо су само проверавали карте. Побегао ми је метро због њих. Морао сам да чекам 6 минута до другог.
7. Црнац претрчао пола дужине метроа да би ушао на отворена прата. Успут протрчао поред 5-6 врата, на свакима има дугме за отварање. Изгледа да му боље иде трчање од притискања дугмића.

Tagged , . Bookmark the permalink.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

8 + 1 =