Опет Париз

Првобитна идеја ми је била да сачекам да се накупе сви утисци, па да се распишем одједном, али се бојим да ћу их пола позаборављати.

Смештај

Проблем је био очекиван. Шестог јануара сам добио информацију да треба да будем у Лиону од 12. до 16. јануара, те да могу да идем преко Париза. Тог дана је било касно да бих уплатио евре на своју визу која је везана за евре, тако да је она остала везана за свега 4 €. Седмог јануара банке нису радиле, осмог сам уплатио паре и нашао смештај, и отишао деветог у 6.40 ујутру. Проблем се појавио малтене у старту - њен цимер, који треба да ми да кључеве, ради, јер ја путујем у петак. И биће у стану тек увече.

Смештај је у соби неке девојке која је у Турској, па издаје своју собу за мале паре. Стан се налази ван Париза, али иде метро туда, а то ми је у суштини најважније кад бирам одредиште. Дође вече, дођем ја до одговарајуће станице метроа, и тражим улицу у којој је зграда - Пол Бер (пише се Paul Bert али мене неодољиво подсећа на Pull & Bear). Идем лево, десно, питам људе, жене, сви знају да постоји, али нису потпуно сигурни. На крају је нађем некако, нађем и број 13, позвоним, кад излази неки Кинез. Живи сам у тој згради, нити је цимер тој Камил чију собу тражим, нити је чуо за њу у животу. И онда ми је одао тајну - он живи у улици Пол Бер у општини Монтреј, а можда ја тражим улицу Пол Бер у општини Бањоле! Па мајке им га шашаве и безобразне! Испоставља се да наведене две општине дели Париска улица, и да имају иста имена улица с обе стране  - отприлике на 200 метара од Робеспјерове (Монтреј) је Робеспјерова (Бањоле), исто важи и за Волтерову, и за Игоову и, нажалост, за улицу Пола Бера.

На крају ми је горепоменути цимер послао ММС са мапом, па га нађох некако.

Иначе, станчић је мали, собе су мале, релативно неуредне, купатило мало и старо (па се трудим да га не користим превише и да све што могу одложим до Лиона). Но, кошта ме 20 € ноћ, што је овде више него прихватљиво (како ми рече један Крагујевчанин који живи у Паризу око годину и по).

Језици

Иначе, прошли пут сам био одушевљен у Лиону јер сам могао да говорим све језике које знам - српски, енглески, француски, италијански и руски. Овог пута ми се то десило већ током овог прелудијума у Паризу.

Добро, енглески и француски су (мање-више) очекивани. Пријатно (углавном) изненађење је стигло у виду горевишепутапомињаног цимера, Матијаса. Човек је Италијан, и чак и француски говори несигурно, а енглески баш никако. Тако да смо се то прво вече мало испричали на његовом матерњем језику. Прилично му је лакнуло што га макар разумем док прича талијански, макар ја и не причао тако добро. Заправо, дешава ми се (само у супротном смеру) оно што ми се дешавало кад сам кренуо на француски - сам кренем да причам француски кад хоћу да причам талијански.

А седнем ја првог дана да попијем пиво у неком кафеу где имају wi-fi, али имају и лозинку па сам дакле изнуђено узео то пиво да бих добио шифру. Мирно седим, пијем пиво и гледам шта се дешава са тероризмом и зашто директор инсистира да што пре одем у Лион, кад приђе човек и на апсолутно течном француском ме замоли да пређем за други сто, јер мора да замени сијалицу. Устајем ја, а он каже млађем сараднику "идем само по мердевине". На то ја питам млађег одакле је, каже да је Крагујевчанин, неких годину и по живи у Паризу, и жали ми се да не говори француски тако добро као ја (што више говори о њему него о мени). Разуме, али не говори. И пита ме шта ког врага радим баш ту где сам. А ја, по обичају, базам па где ме пут нанесе.

И на крају, прилазе ми данас две девојке, млађа делује као да је у основној а старија у средњој школи, и пита ме старија како да дође до одређеног дела Париза (заокружен на њеној мапи). Француски јој је скоро савршен, бар за мене. Ја јој лепо одговорим на француском куда треба да иде, где да промени превоз и слично, и њих две се врате родитељима да би им она пренела на руском то што сам јој рекао... Питам јесу ли Руси, каже - не, Украјинци. Нисам се распитивао из ког дела, само смо још мало проћаскали док није стигао метро (који иде на свака 3 минута).

Другог викенда, у метроу ка Лувру, преко пута мене седи један релативно старији италијански пар. (Добро, што сам и ја старији, то је ово „релативно“ све релативније.) Расправљају се око тога да ли карта за метро важи и за воз којим се иначе може стићи до аеродрома. (Иначе, на карти за метро пише да важи у париској зони возова, као и за аутобус и трамвај. Шарл де Гол је у петој зони, и карта кошта 10 € наспрам 1,8 € карте за метро.) Она је прилично сигурна да не важи, али њега буни то што у метроу пише на који све превоз може да преседне, укључујући и воз. Она носи шешир који јој они сваки час или подиже на теме или лупка и набија на очи. Нисам се мешао у њихов разговор, било ми је само преслатко да их гледам. И било ми је жао што не знам још неки језик да бих могао да пратим конверзацију других људи, али већ сам сувише стар да бих се упуштао у нешто ново.

"Безбедносна ситуација"

Заправо, ствари делују прилично нормално, осим неких детаља.

На аеродрому отварају кофере, свима, што до сада није био случај. Мислим се ја - па нису вас напали странци, него рођени Парижани, само што ви то себи нећете да признате.

Дугих цеви има на свим кључним тачкама у граду. Интересантно ми је било када старији човек прилази једном од жандарма, и даје му кафу за понети, јер стоји на хладном целог дана. Ми некако имамо одбојност према униформама.

Видим у берберници црнца како утрљава другом црнцу лосион после бријања. Слатко сам се насмејао и запитао - да ли је то почело масовно бријање?

Мада, у суштини, док шетам тако са рукама на дупету, и гледам забринута лица старијих људи свих "раса", младе црнце како се домунђавају окупљени у групицама, и слушам сирене у даљини и близини, мало подсећам самог себе на Двоцвета у туристичком обиласку Анк Морпорка.

Протестна шетња

Нисам ишао на протестну шетњу. Морална начела ми не дозвољавају да се придружим хепенингу у коме учеству Наша Маја и Ивица Коферче. Зато сам искористио чињеницу да је у Паризу бесплатна вожња метроом и возом, уштедео скоро двадесет евра (класичан ратни, добро - терористички, профитер) и обишао још мало град.

На Монмартру су ме смарали, хоће да ми направе карикатуру. Чудни неки људи, као да игноришу чињеницу колико је то опасан занат ових дана. Уосталом, да изгледам као карикатура - то умем и без њих, нек ме они направе да изгледам као човек!

Цртице (или тачкице)

  • "Земаљско особље" на аеродрому у Београду размишља да ли треба пустити у авион путника који има пасош од 2009. а никад до сад није путовао.
  • Из необјашњивих разлога, сасвим пристојно обучени црнци се деру сами са собом, или бацају коре наранџе (или поморанџе) на сред улице. Можда је то изражавање неког свог личног става.
  • Апликација за телефон "Paris offline map" ми пријављује грешку "No internet connection" и нуди опције "search again" и "exit".
  • Две (што би рекао гробар) "жуте" седе у парку - једна са хируршком маском а друга са шалом преко лица. Претпостављам да су из Пекинга или Шангаја, па не могу да поднесу мањак угљен-моноксида.
  • Или се у продавницама продају начети багети, или их сви једу још пре него што стигну до касе. Само да за ту моду грижења хлеба у продавницама не чују наши пензионери...
  • Мислим да већину времена овде проводим изгубљен.
  • Људи сад имају посебну телескопску дршку за сликање својка.
  • Редовно чујем нешто што ми звучи као почетак "стани мало, кафански свирачу".
  • Клинка иде неколико метара иза мајке и виче "mom, where is the car, mom, where is the car?!" Изнервираним гласом, мајка ће "in the parking!", на шта мала испушта уздах олакшања уз гласно "ах".
  • Скоро све зграде имају француске балконе.
  • Наводно (према француским изворима) је бистро руска реч. Добро, нема дилеме да постоји у руском, али они тврде да је име француских бистроа дошло од ове руске речи. Ако је то тачно, онда је то друго највеће изнанеђење о употреби једне руске речи, одмах после бриџа.
  • Карта за париски Дизниленд је 80 €, више него што ја потрошим за цео викенд (са све преноћиштем). Добро, ја сам стипса, али и они претерују.

 

Повратак

Овог пута није било самоубица, тако да је воз кренуо из Париза ка Лиону тачно у минут, и стигао у минут. У повратку, ипак, мало разочарење - иако смо кренули из Лиона тачно у минут, у Париз смо стигли чак четири минута раније него по возном реду.

Прва промена која се не може пренебрећи - температура је са прошлонедељних 13 °C пала на 2 °C.

Друга промена, нема толико полиције по граду. Тек увече се појавило неколико комбија са специјалцима под ротацијом, мада не знам шта их је измамило на улице. У сваком случају, ни прошлог викенда, а поготово не овог, нема онога што је популарни спрски таблод Бљуц објавио у тексту "Психоза града под опсадом".

Иначе, има доста тих уличних свирача, али данас улази у воз један од њих. Са виолином. Свирао је неке класичне ствари, и то не лоше. Неупоредови боље од подмлатка припадника етничке групе препродаваца половних споменика у старо гвожђе, који малтретирају хармонику и више врече него што певају "Рузмарин" и "Маскару".

Музеји

Обиђох их неколико. Далијев музеј је јако занимљив, јер обилује гомилом скулптура које представљају елементе његових слика. Роденов је био затворен, али парк музеја ради, и цена улаза је 1 €.

Пантеон ме је апсолутно фасцинирао. Заправо, његова сврха, сахрањивање „великих људи“. И део где се налази приземље, и део са криптама су апсолутно сјајни.

И на крају, Лувр. Унеколико је надмашио моја очекивања. Иначе је облика слова П (добро, угрубо, јер има још једну пречку испод ове пречке), и ја - без мапе - уђем у један од кракова и почнем да луњам. Има ту свакаквих чудеса: египатска, блискоисточна, античка грчка, римска и етрурска уметсност, француске скулптуре, француско сликарство... Затим, испод нивоа земље - археолошке ископине из средњег века или старије. Углавном све празно, осим милоске Венере и једне мало веће сфинге. Ту су групе које сликају што ова два дела, што себе. Део са француским сликарством - полупразан. Ма... 5/6 празан. Успео сам да направим приличан број фотографија без иједног посетиоца у позадини - у најпосећенијем музеју на свету.

Након што сам провео добра три сата луњајући, и како ми је остало мање од сата пре него што ћу морати да кренем, решим ја да погледам и ту чувену Ђоконду, да не буде да је нисам видео. Питам неке водиче како да дођем до ње - кажу иди ту-и-ту, прођеш поред Нике са Самотраке и онда је очас посла. Испоставља се да је у оном другом краку. Прођем поред Нике (и сто људи који покушавају да је сликају из непосредне близине иако је висока преко два метра) и дођем до те сале. У сред сале зид, с једне стране зида застакљена Монализа, а испред ње она трака која у поштама и банкама служи да људи иду у цик-цак да се не би гурали. Сама слика је - онако, већ смо видели довољно детаљне репродукције, и не доноси ништа ново. Са друге стране тог псеудозида (јер се налази усред дворане, без контакта како са зидовима тако и са плафоном дворане) неколико фантастичних, огромних слика. Као и на осталим зидовима дворане. Али једва да их ко и примећује. Већина туриста би, чини ми се, била најсрећнија да могу да се телепортују на релацији Монализа - Ника - Сфинга - Венера.

Тачкице

  • У метроу гомила људи чита књиге. Можда их је ипак мање од оних који се зезају телефонима, али је свакако њихов проценат далеко већи него у Београду.
  • Момци, девојке, жене... сви мотају дуван. Мора да је озбиљна криза.
  • Врата воза до аеродрома ми се затворише испред носа, јер сам пропустио друге људе да уђу. Навикао сам се на финоћу по тој Француској, али ме је то мало опасуљило. Па ако умем да у Београду уђем у педесетицу, зашто не могу да уђем у воз у Паризу? Кад је стигао следећи, газио сам преко лешева (уз збуњене погледе неких путника у стилу „који је сад ово варварин“).
  • Аплаудирање пилотима приликом слетања ми представља апсолутно идиотски обичај.
  • Смислио сам мото за Ер Србију: „јес да каснимо, али вам не губимо пртљаг“.
Tagged . Bookmark the permalink.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

5 + 5 =