Pismo sa Ostrva pred referendum

Gost autor: Ana Černok

Ovih dana Škotska je u žiži medisjke pažnje. A gde je bila pre toga? Negde daleko, razdragana i razbaškarena po idiličnom pobrđu ucrtanom u naša sećanja scenama iz kultnih filmova o vatrenim Highlenderima. U iščekivanju rezultata skorašnjeg referenduma podstaknute su diskusije, izazivana zabrinutost. Ovo je moj mali doprinos tome.

Provela sam u Škotskoj skoro dve nedelje. U pitanju je bilo godišnje okupljanje Evropske mineraloške unije (EMU), koje svake godine gostuje u nekoj drugoj prestonici Evrope. U brošuri ovogodišnjeg okupljanja bilo je glasno postavljeno pitanje "Zašto baš Škotska?". Tada, pre šest meseci pitanje mi se činilo provokativno, i vrlo sam ga rado pročitala jer se nešto u meni pobunilo protiv tako skupe i kišovite destinacije u poslednje dane leta. Odgovor je otprilike glasio "boljeg trenutka u istoriji nije moglo biti. A i ako se otcepljenje zaista desi, novac Evropske Unije ne bi mogao u skorašnje dane da finansira ovakvo okupljanje u Škotskoj, tako da mu ovo dođe i neki zadnji voz". Uz tu brošuru je crv otcepljena ušao i u moju podsvest.

Bili smo okupljeni na Univerzitetu u Glazgovu, osnovanom davne 1451. godine. Meni kod tako starih datuma gotovo instinktivno prolete dve paralele kroz glavu: 1) A šta smo mi radili tada na Balkanu? 2) Amerika tada nije postojala ni kao skica. Wiki kaže da je to četvrti najstariji univerzitet sa teritorija na kojima se priča engleski. Arhitektura je prava Hari-Poterovska, neke scene iz filma su i snimljene na ovom kampusu. Uz druge najstarije UK univerzitete, i Glazgov je poslužio kao uzor za stil nekih starih američkih univerziteta – Harvard, Jejl. Od najstarijih velikih imena, ovde su živeli i radili Lord Kalvin i James Watt. Mnoga zdanja na Univerzitetu i u gradu nose njihova imena, posebno Kelvinovo.

Ja, kao čeljade koje svojim detinjstvom mogu da posvedočim ne tako davne mučne godine tokom cepanja Balkana, odmerenu i opšteprihvaćenu radost pred referendum u Škotskoj isprva sam propratila sa nevericom. Čekala sam da nešto grune, da stihija krene. Da se razleti mržnja. Razbukti nacionalizam. Ali ništa se od toga nije čulo. Akademski sloj ljudi koji me je tih dana okruživao, a iz kojeg sam se retko odvajala, odavao je utisak već davno donete i sasvim zrele odluke koja strpljivo čeka na slast ostvarenja. Doduše, oni su sami skrenuli pažnju da struja YES, ona koja je ZA odvajanje, ima potrebu da nadglašava one druge i da time što samo nju čujemo, možemo jedino da zaključimo da su oni željniji promena, ali ne i brojniji. Tim pre što je statistika tih prvih dana mog boravka (poslednja nedelja avgusta) obračunala samo 40% YES. No, kako god da su brojke stajale, u univerzitetskom delu Glazgova koji uključuje elitniji deo grada i, ne manje važno, kultne whiskey barove, svuda je bilo izlepljeno belo YES na plavoj pozadini.

Šta je onda bilo drugačije nego u mom sećanju? Osećaj odlučnosti i ispravnosti bez prisustva mržnje i prekora. Moji Škoti su otcepljenje predstavili kao svoj stari, izgubljeni put. U njihovoj viziji prosto više nije bilo Engleza – odluka nije doneta jer ne žele da budu sa Englezima, već zato što žele da budu samostalni. To je već nešto svesniji rezon odlučivanja, po meni. Kao kad je neko u vezi koju je emotivno prevazišao i odboleo još davnih dana, a tek sada saopštava da je kraj. Bez bola i kajanja. Bar za tu jednu stranu. Škoti kao nacija odaju tu kolektivnu svest, koja je sve nas strance prilično iznenadila. Niko od nas o njima nije mnogo znao dok nismo došli tamo. Osvežili su nam sećanja o dalekim, planinskim ljudima koji su topli i srdačni. Nisu oni preterano uslužni i veseli, ali su u svemu iskreni. Kad vide da ti treba pomoć, priđu ti sami, ne čekaju na poziv. Kad im nešto nije po meri, kažu ti. Jedna scena mi je ostala duboko u sećanju. Seli smo u restoran da večeramo i pitali smo ih šta bi preporučili. Rekli su nam da imaju gotovo sve, ali da se posebno izdvajaju u par jela. A da ako želimo morske plodove, koji su u tom kraju poznati, bolje da pogledamo u susednom restoranu jer su oni njihov pravi specijalitet, dok naši domaćini imaju to u ponudi ali nije najbolje jelo sa menija. Mi smo se svi samo pogledali, i nakon što je konobarica otišla komentarisali kako ni u jednoj od naših zemalja niko ne hvali susedni restoran. Vole puno da igraju, organizovali su nam i veče keltskog plesa i koreografija. Čak imaju barove u kojima se svakog petka igra uz neki prateći bend, neretko sastavljen od mladih ljudi, koji izvodi tradicionalnu muziku. Mnogi muškarci nose kilt tom prilikom. Užasno mnogo piju, i teško ih je pratiti 🙂 Uopšte nije sramota biti pijan, lokalni profesori su često izlazili sa nama i davali savete šta da probamo. Najobičniji bar ima stotine različitih domaćih viskija. I uvek stoji poreklo – da l' je iz highlands, lowlands...itd. Svaka vrsta ima tri kategorije- 12 god (oko 3 funte 2cl ), 15 god (5 funti) i 18 god (7-9 funti). Često smo po barovima sretali omanje bendove koji su svirali na starim instrumentima (ne znam imena svih tih različitih gajdi 🙂 ). Bar koji smo najčešće posećivali je deo kampusa, smešten unutar nekadašnje crkve, u kojoj je samo unutrašnjost izmenjena.

Argumenti za otcepljenje su uglavnom usmereni na činjenice da je Škotska prirodno bogata zemlja koja može svom stanovništvu da obezbedi standard veći od trenutnog. YES struja insistira na povećanju socijalne i zdravstvene nege. Veliki deo diskusije se svodi na to da oni ne žele da učestvuju u ratovima u koje je UK uključena, niti da budu teritorija na kojoj Engleska gradi nuklearne pogone i oružje. Glavna i jedina fabrika za to je u blizini Glazgova. Većina NE struje ne prihvata argument o prirodnim bogatstvima kao dovoljan, jer se to bogatstvo mahom oslanja na rezerve nafte u Severnom moru - s čim se ja u suštini slažem – te rezerve neće trajati zauvek. Ali to su jedne te iste rezerve na kojoj UK trenutno opstaje, bez da ulaže dalje u tešku industriju ili neki drugi dugoročniji vid proizvodnje. Agrarna snaga UK je svakako u Škotskoj, tako da bi i time Škoti profitirali. Turizam je verovatno jači kod Engleza, ali mislim da Highlanderi imaju dovoljno prirodnih lepota za turizam i u to puno ulažu. Najveća snaga UK jesu uslužne i finansijske delatnosti, smeštene u biznis centrima Engleske. Koliko bi otcepljenje od tih centara uticalo na Škotsku i koliko bi im trebalo da dostignu samostalnost u biznis sektoru, niko nije spominjao.

E sad, kako taj ceo raskid vide Englezi? Moja poseta Ostrvu se nenadano završila kratkim boravkom u Londonu. Bilo mi je toliko žao da letim nazad za Nemačku bez da još jednom vidim planine i prirodu, tako da sam 6 sati pred let otkazala kartu i organizovala dvodnevni hiking po pobrđu, s tim da se vratim kući preko Londona 🙂 Oduvek sam volela Gorštake u suknjicama, sad sam se i uverila da nisu face samo na filmu 🙂 No, u prestonici je osećaj već bio prepoznatljiv: Neka se teraju u tri lepe ako im ne valja; Samo nek se više otcepe, funta skače kao luda; Neka idu, tražiće brže-bolje da se vrate, Muka nam je od Škotskog nacionalizma...itd. Eto, tad sam prvi put čula da neko govori o nacionalizmu. Zvuči poznato? Moji prijatelji iz Londona su otcepljenje videli potpuno drugačije od mene, a oni svakako imaju više informacija, posebno sa te engleske strane. Ja u celu diskusiju o tome šta je bolje ne bih ulazila, jer svakako nisam potkovana da o tome govorim iz neke ekonomske perspektive. A danas je ta perspektiva mnogima najvažnija. Ono što na mene ostavlja najveći utisak jeste atmosfera mirnodopskog razilaska, koji bi mogao da bude prekretnica za slične konflikte u svetu. Razilazak Škota i Engleza na niovu državnih granica vidim kao mogućnost za razvoj bliskije sunarodnosti u budućnosti. Oni se nikad neće sroditi unutar ovih granica, jer bi, kao i do sada, insistirali na različitostima. Kad bi se taj obruč prinudne i materijalne koegzistencije olabavio sporazumom, dobili bi priliku da nađu nešto drugo što ih spaja, a što u trenutnoj konstalaciji biva previđeno. Ja svakako ne znam šta bi ih moglo spojiti, verovatno ne znaju ni oni, ali eto im prilike da se time pozabave! U prilog tome ide statistika objavljena tokom moje posete Lodnonu – vise od 50 % za YES.

P.S. Škotksa, a posebno Engleska su među najskupljim zemljama u kojima sam ikada bila, slično Finskoj, Danskoj, Japanu... Referenca: pivo je 5 funti. Kiša nije padala skoro tokom čitave moje posete, dakle nešto duže od dve nedelje. A u Bajrojtu je već počela grejna sezona brrrrr.....

Slike:
Scotland
London

Tagged , , . Bookmark the permalink.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

1 + 8 =