У Србији се демократија често погрешно интерпретира као „воља већине“. У том смислу, врхунац демократије би био gangbang rape: када двојица силују жену, тај догађај има „тричавих“ 67% подршке, међутим, ако је силују четворица, подршка вртоглаво расте на 80%! (Добро, после се лагано асимптотски приближава 100%.)
Неко ће рећи: „да, али то не значи да групно силовање ужива исто толику подршку у целом друштву!“ Заправо, границе тог друштва су увек флексибилне. Чини се да групно силовање ужива прилично широку подршку у Индији. А онда се, у неком тренутку, учини да ипак ширу подршку ужива жеља за линчовањем силоватеља. Да ли у том тренутку линч постаје дозвољен?
Сви смо ми мањина, то је одавно јасно. А маса је глупа и подложна манипулацији. Да одржимо сутра референдум са три питања:
- Да ли желите укидање свих пореза?
- Да ли желите бесплатно школство на свим нивоима?
- Да ли желите бесплатно здравство на свим нивоима?
Одзив би био 80%, и сва три питања би добила подршку већу од 75%. То што су потпуно некомпатибилна међусобно, нема много везе.
Или, замислите питање „желите ли да хлеб буде 3 динара“? Што је једно од предизборних обећања радикала из времена док су се тако звали. Пекари су вероватно мањина, и воља већине би била да буде што јефтинији. У Србији, ако сте мушкарац - мањина сте. Ако имате завршен факултет - мањина сте. Ако сте атеиста - мањина сте. Ако идете на Фест - мањина сте. Ако сте члан библиотеке - опет сте мањина. И ако сте добровољни даваоци крви, запослени, јужњаци, северњаци, шумадинци (јер нејужњака, несеверњака, нешумадинаца... увек има више)... сви смо ми на крају мањина. И увек неко може да каже „нека читају књиге о свом трошку“, „нека иду на Фест о свом трошку“ или било шта слично.
А шта то јесте демократија? Два су основна постулата: једнака права за све, и владавина права.
У Србији се некако најтеже примају „једнака права за све“. За мене - ако је дозвољено затварање града због маратона, бициклиста, литије... онда ћемо то исто урадити и због било које друге групе. Будистичка или атеистичка процесија (добро, добро, атеизам није религија, али атеисти јесу група дефинисана на основу својих (не)религијских убеђења), протест Рома, синдиката, ЛГБТ, дочек математичара или физичара који се враћају са више медаља него било која друга репрезентација, протест жена у црном, протест против жена у црном... сви они имају иста права уз пар ограничења (да не нападају никога физички, и да не прете нападом на некога). Чак укључујући и апсолутно подржавајући протест Двери и њима сличних креатура.
То је једино демократски. И ако кажемо данас „ма шта хоће ови ЛГБТ, став је већине да они не треба да имају уставом загарантовано право на окупљање“, схватите да ће сутра неко рећи „ма шта хоће ови (маратонци, бициклисти, љубитељи паса...), став је већински да они само смарају, и не треба да имају право на окупљање.“