Укидање страсти

Део први.

Приметим ја у листингу за плату да ми се сваког месеца од плате одбије 300 и нешто динара за синдикат у који се никад нисам учланио. Спремајући државни испит, приметих у Закону о раду да је чланство у синдикату добровољно. Одем у благајну и питам зашто ми узимају паре за организацију чији нисам члан. Каже жена "Па ни ја нисам члан па се и мени одбија, види са директорком." Не било ми тешко, одем ја код директорке сектора економије, кора вели "то је донета одлука на нивоу фирме да су сви радници чланови синдиката, наравно истог". Поменух ја њој како је то противзаконито и противуставно, на шта добих сасвим разуман одговор на шта би то личило, један да буде члан синдиката, други да не буде, да свако бира у ком ће синдикату да буде... Па помислих: у праву је, ипак смо ми мало ретардирани, срећом па постоји неко ко ће тако тешке одлуке да доноси у наше име.

Део други.

Решила фирма да сви радници морају да потпишу уговор са АИК банком. Немамо ништа повољније услове него да смо отворили текуће рачуне свако за себе, услови су далеко лошији него у другим банкама а не морамо (и нећемо) да примамо ни динар прекоове банке. Али морамо да потпишемо уговор сви, и сви одмах добијамо дебитне ДИНЕ. Решим ја да ником не терам шиљак у нос, потпишем уговор (дошли људи у фирму, да се ми не мучимо) и после недељу дана одем ја код њих и угасим текући.
Што би реко мој деда "човеку под зор (на силу, прим. прев.) можеш да узмеш, али не можеш да му даш".

Tagged . Bookmark the permalink.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

6 + 1 =