Пресретачи

Грозан сам према свима који ме пресрећу на улици, без обзира како ми племенити циљ нуде да помогнем. И немам појма одакле ми инспирација за све одговоре које им дајем.

Пре више година, док сам шетао са девојком, прилази жена и пита „да ли бисте да помогнете сигурну женску кућу“. Одмах сам јој рекао „То кад будем почео да је бијем. Сад нема потребе...“ На страну то што сам у то време убедио директорку да сваког месеца донирамо сигурној женској и дечјој кући робу вредну 30-40 хиљада, упознао људе који то воде и слично.

Лани, пресреће ме нека жена и пита „да ли идете у позориште?“ Реакција: „Позориште? То још постоји?“

Данас прилази жена (не знам зашто, али у бранши пресретача дефинитивно доминирају жене) и пита „хоћете ли да помогнете деци на онкологији?“ Мало је рећи да је после мог одговора „не, њима нема помоћи“ остала забезекнута...

Tagged . Bookmark the permalink.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

9 + 1 =